Naravno, svi mi imamo trenutke kada žalimo kako smo reagovali na ponašanje svog deteta. Ali stručnjaci kažu da su deca otporna i da nas vole. Jedna od sjajnih stvari u životu sa malom decom jeste da se svako jutro probudite i krenete od početka...
To je tema o kojoj malo ljudi priča: neka deca su samo teža od druge. Roditelji takve dece otvoreno govore o izazovima, sumnji u sebe i zaštitničkoj ljubavi koja je posebno žestoka.
OD POČETKA.
Anino prvorođenče, Brin, bila je „laka“ beba. Lepo je spavala, imala je tipično odrastanje, i danas, u 9. godini, je dete koje se lako gaji i koje retko pravi probleme.
U početnim godinama roditeljstva Ana se osećala samouvereno, kao da ona i njen muž rade sve kako treba.
Tri godine nakon Brin dobili su Soufi. „Bila je dobra beba sve dok ne bi postala teška“, kaže Ana, čije je ime, zajedno sa decom i ostalim porodicama u ovoj priči promenjeno. Soufi, koja sada ima 6 godina, nije mnogo spavala preko dana i nije se smirivala noću. Brzo je sa hoda prešla na penjanje po kuhinjskim elementima, bacala se prema upaljenom kaminu, mrzela ujutro da se sprema i često je imala promene raspoloženja. Nalepnice i druge pozitivne tehnike učenja koje su tako dobro funkcionisale kod Brin ništa nisu motivisale Soufi da promeni svoje ponašanje.
Danas su ove dve devojčice - i kako ih Ana odgaja – veoma različite. Priznaje da je bila blaga sa Soufi jer se plašila katastrofe. Ana i njen suprug se često prepiru kako da postupaju sa mlađom ćerkom i izbegavaju porodične izlaske koji bi mogli da budu okidač neprijatnih situacija. „Ljubazna sam i volim Soufi, ali onda izgubim živce, a brinem se da je takva kakva jeste jer vičem na nju“, kaže Ana. „Sve što sam pročitala u vezi sa ovakvim slučajem kaže da bih trebalo da budem strpljiva i dosledna. Strpljenje i doslednost su dve stvari koje najmanje imate kada dete neprestano provocira Vaše reakcije.“
Svako ko ima dvoje ili više dece zna da braća i sestre mogu živeti pod jednim krovom pod istim pravilima, ali i da deca na svet dolaze sa svojim jedinstvenim ličnostima i temperamentima. I nikad niste isti roditelj dva puta. „Neki roditelji dobijaju mnogo teže zadatke od drugih,“ kaže dr Peri Klas, koautor knjige „Neobična deca“. „Ako imate dete sa izazovnijim temperamentnom, istina je da ćete možda imati manje zabavno roditeljstvo na dnevnom nivou tokom određenog perioda života Vašeg deteta. „Potpuno je razumljivo osećati frustraciju što Vam se čini da je teže vaspitavati Vaše dete nego svo troje dece Vašeg prijatelja zajedno, ili što ste uznemireni zbog toga što stranci i porodica nepravedno procenjuju kakav ste roditelj. Imate jedan od najtežih poslova: da preživite teške faze svog deteta bez gubljenja samopouzdanja ili uma.
Zašto je sa nekom decom zaista teže nego sa drugom
Nemaju samo roditelji percepciju da je vaspitavati neku decu izazovnije nego drugu: nauka je to dokazala. Istraživanje psihologa sa Univerziteta Harvard, dr Džeroma Kagana, sugeriše da je detetov temperament pri rođenju dobar prediktor njegovog ponašanja u adolescenciji.
Otkrio je da 40 procenata beba ima miran temperament (nisu preterano pod uticajem stimulusa kao što su svetlo ili buka), i godinama kasnije ta deca ostaju smirena. Međutim, čak 15 do 20 procenata beba rođeno je sa „reaktivnijim“ temperamentom, a Vaši prijatelji i članovi porodice mogu ih uljudno nazvati „teškim“. U studiji dr Kagana, ove bebe su reagovale na svetlo i buku i bilo ih je teško umiriti.
Ako imate „tešku“ bebu, da li to znači da ste ona - i Vi - predodređeni za još teža vremena? Definitivno ne. „Uvek postoji kontroverza između prirode i nege“, kaže prof.dr Nensi Snidman, direktor Odeljenja za razvoj deteta iz psihologije na Univerzitetu Masačusets, Boston, koja je sprovela istraživanje sa dr Kaganom i nastavlja da proučava temperament dece. „Međutim, roditelji, druga deca i nastavnici mogu vremenom da pomognu u oblikovanju dečje ličnosti i veštine izlaženja na kraj sa njima.“
Drugim rečima, „dobro“ roditeljstvo možda neće imati toliko uticaja na bebe, dok starija deca sa težim temperamentom mogu imati najviše koristi od promišljenog i doslednog roditeljstva.
Nikad svojoj deci nisam pričala o tome da li ih je bilo lako ili teško gajiti, ali moja ćerka razume da njen brat ima posebne izazove.
Dinamika braće i sestara
Jedan od najtežih delova vaspitavanja deteta koje je teže od drugog je briga da Vaše „lakše“ dete dobija manje Vaše pažnje.
„Moja ćerka voli dugo da spava, čita u tišini i da se mazi. Moj sin ne može da spava duže od jednog sata, zahteva stalnu pažnju, spušta se niz tobogan glavom naniže i beži od nas na mestima gde je puno ljudi;“ kaže Nikol o svojim dvogodišnjim blizancima, ona svoju mirnu ćerku obavezuje interesovanjima svog sina kako bi pokušala da stekne jednu od veoma hvaljenih prednosti koju imaju roditelji blizanaca: decu koja se igraju zajedno. I budući da može da izađe na kraj samo sa jednim blizancem u datom trenutku, Nikole ostavi svoju devojčicu sa dadiljom, jednostavno zato što je lakše poremetiti uobičajenu rutinu svoje ćerke nego njenog sina. „Borim se sa krivicom“, kaže Nikol. „Teško mi je da obezbedim uslove u kojima se ona ne oseća zapostavljenom.“
Rejčel kaže da je njena sedmogodišnja ćerka mislila da nije fer kada se njenom desetogodišnjem bratu (kome su dijagnostikovani i ADHD i autizam) češće podilazilo nego njoj. „S vremena na vreme, izvodila sam je napolje bez brata i dozvoljavala joj da odluči šta ćemo raditi“, kaže Rejčel. Kao rezultat toga, veza između njih je ojačala kako su rasli. „Nikad nisam rekla deci da su bili „laki“ ili „teški“ za gajenje, ali moja ćerka shvata da njen brat ima posebne izazove,“ kaže Rejčel.
Isto tako, Džen, majka pet devojčica, pokušava da ne pokaže da se nervira kad joj najmlađe zaostaju dok se spremaju da izađu iz kuće. Rećiću nešto poput „Pretpostavljam da Emi danas treba više vremena. Hajde da je svi sačekamo nekoliko minuta.“
Pronalaženje zanimacije
Postoje neke stvari koje Rejčelin sin ne može da radi, a tu su i stvari koje on ne želi da radi - poput nedavnog koncerta koji je sniman. „Bila je to savršena oluja svega što on mrzi, uključujući oblačenje i boravak u prepunom pozorištu“, kaže ona. „Morala sam da procenim koliko treba da ga teram na to i uskladim sa tim koliko se on bori protiv toga i da li je to zbog dijagnoze ili samo prkosi.“ Konačno, nastupio je na koncertu nakon što je pristao na nekoliko kompromisa, poput nošenja meke polo majice, a ne košulje na dugmiće.
Džen je takođe smislila sopstvene strategije da umanji uticaj nestašnog ponašanja svog najmlađeg deteta na ostale članove porodice. „Na primer, stavimo je da sedne na kraj stola u restoranu, jer znamo da će poželeti da ustane i ode u kupatilo“, kaže ona. „Plus, svi u tome vidimo pozitivnu stvar: ona će rado ustati i otići po još bojica ili salveta ili dodatni jelovnik.“
Svakako, kad shvatite šta uzrokuje ponašanje Vašeg deteta, ponekad ćete morati da se podsetite da ono to ne radi namerno. Moli, čiji sin ima autizam, kaže, „moj omiljeni navod koji kruži u zajednici autizma, ali za koji mislim da se može primeniti na bilo koga je: „Dete meni ne zadaje probleme. Mom detetu je teško.“ Kada se na to podsetite menjate način na koji reagujete.“ Ponekad je ta reakcija jedino što možete da kontrolišete.
Posebna povezanost
Ne postoji jedan pristup prema roditeljstvu koji odgovara svima, ali istraživanje je otkrilo da deca koja se više bore sa negativnim emocijama najviše reaguju na empatični, ali uobličeni i dosledni način vaspitavanja. Rejčel kaže da njen sin traži naklonost kada se bori. „Ponekad će mi reći:„ Mamice, treba mi zagrljaj“, i ja se sva istopim“, kaže ona. Postoje dani kada je izazov ostati priseban. Džen pomaže to što kada razmišlja o izazovima svoje mlađe ćerke razmišlja kao o njenim prednostima: „Da, tvrdoglava je, ali to takođe znači da je uporna.“
Naravno, svi mi imamo trenutke kada žalimo kako smo reagovali na ponašanje svog deteta. Ali stručnjaci kažu da su deca otporna i da nas vole. „Jedna od sjajnih stvari u životu sa malom decom jeste da se svako jutro probudite i krenete od početka“, kaže dr Klas.
Još jedna od prednosti kada imate dvoje različite dece: iskustvo čini da imate više razumevanja, da budete strpljiviji, da dajete više podrške. „Ranije sam osuđivala druge“, kaže Ana. „Sada kad vidim kada se dete prenemaže pred majkom, ja joj kažem:„ O, i ja imam jedno takvo“ ili „To me podseća na moju Sofiju“, i osmehnem joj se. Dobro je znati da niste sami.“
7 faza ispada ponašanja
Šta se stvarno događa kada Vas dete dovede na ivicu nerava? Iako nijedna faza nije slična, evo kako se uglavnom odvijaju.
OKIDAČ
Banana Vašeg deteta se slomila i ono je sad želi onakvom kakva je bila. Ili želi crvenu stolicu i isključivo crvenu stolicu u restoranu. Psst: Nema crvenih stolica. O, ne, evo kreće ...
PRVI ZNACI
Na površinu izbijaju ljutnja i tuga, ne kao odvojene uzastopne faze kao što se nekada verovalo, već istovremeno, prema istraživanju objavljenom u časopisu „Emotion“. To znači vriska, cika, suze itd.
„KORISNA“ OSOBA JOŠ VIŠE POGORŠAVA SITUACIJU
Na scenu stupa osoba koja hoće da pomogne: baka, deda, vi. Ovaj optimistički pokušaj počinje sa („Kako mogu da Vam pomognem, dušo?“ „Mogu li to da rešim?“). Međutim, ovo dodatno uplitanje samo još više opterećuje dete, koje počinje da gura nameštaj okolo.
Niste znali da je toliko snažno.
RVANJE SE NASTAVLJA
Sledeća faza obuhvata udaranje i ujedanje, zadržavanje daha i bacanje po podu.
PRETVARATE SE DA NE PRIMEĆUJETE
Prestravljeni odrasli u blizini (uključujući i Vas) pokušavaju da ignorišu dramu, što je metoda koju predlažu stručnjaci. Iznenađujuće, čini se da ovo deluje, a bes Vašeg deteta počinje da se stišava.
DETE DOTRČAVA DO VAS
Konačno, sada imate dete koje želi da se uteši, i Vi ste u stanju da ga umirite.
KAO DA SE NIJE NIŠTA DOGODILO
Vaše dete veselo govori o planovima za ostatak dana, dok provodite sat vremena pokušavajući da smirite svoje pokidane živce.
