Zapravo, dete u vrtiću dolazi u odnose u kakvima, do stupanja u ustanovu, nije bilo. Stiče brojna iskustva, upoznaje razna osećanja, od prvih simpatija i drugarstava, pa do prve ljubomore ili nesimpatije...
Danas se mnogi roditelji, povedeni lošim uslovima i iskustvima u državnim vrtićima s jedne strane i izuzetno skupim privatnim sa druge, odlučuju da svoju decu povere bakama i dekama. Međutim, treba imati u vidu da vrtići imaju neprocenjivi značaj za razvoj deteta.
Veliki broj pedagoga i dečijih psihologa slaže se u stavu da je za formiranje ličnosti i karaktera veoma bitan period od treće do sedme godine, jer je to vreme kada dete najviše uči, usvaja i upija znanja oko sebe. Dete u predškolskom uzrastu uči i stiče saznanja isključivo svojim iskustvom.
Mnogi roditelji greše u pokušajima da sputaju ili zaustave dečiju igru, kako bi ih nešto naučili, ili u želji da deci nametnu pravila npr. crtanja ili slikanja. Dete je samo po sebi kreativno, jedinstveno i aktivno biće, a upravo ta njegova aktivna priroda ispoljava se kroz njegovu inicijativu, istrazivanje i pre svega kroz dečiju igru.
Igra je poseban i osnovni oblik učenja dece predškolskog uzrasta. Za spontanu igru, deci su potrebna znanja, doživljaji, dobri uzori, adekvatan i podsticajan prostor, vreme, materijali i partneri za igru.
Današnji ubrzan način života ne ostavlja roditeljima vremena da svojoj deci obezbede sve uslove za igru i pravilan razvoj, što samo potkrepljuje tvrdnju o velikom značaju dečijih vrtića i gotovo njihovoj neophodnosti.
Pored veoma značajne socijalizacije, odnosno procesa formiranja društvene ličnosti, jer čovek je po sebi društveno biće, deca kroz boravak u vrtićima stiču brojna iskustva i znanja. Zapravo, dete u vrtiću dolazi u odnose u kakvima, do stupanja u ustanovu, nije bilo. Stiče brojna iskustva, upoznaje razna osećanja, od prvih simpatija i drugarstava, pa do prve ljubomore ili nesimpatije. Sva ta osećanja, događaji, lepi ili manje lepi, imaju nemerljiv značaj za dečiji razvoj, sazrevanje i socijalizaciju.
Značaj dečijih vrtića, ogleda se i u tome što eventualni poremećaji, zaostalost u razvoju, u vrtiću neće ostati neprimećeni. Roditelji, prirodno naklonjeni svojoj deci, veoma često zanemaruju ili ne primećuju prve znake nepravilnog razvoja svog deteta. Tako, roditeljima promaknu poremećaji u kretanju, u obavljanju fizioloških potreba i sl. Ipak, najčešći propusti koje roditelji naprave vezani su za razvoj govora kod dece. Često deca ne govore pravilno usled ostećenja sluha, poremećaja artikulacije, nepravilno razvijenog govornog aparata, zbog poremećaja ritma, glasnosti, zbog različitih psiholoških (emocionalnih i intelektualnih), kao i sredinskih činilaca. Pored ovih, česti su i poremećaji u misaonom (kognitivnom) razvoju i u emocionalnom razvoju.
Zbog ovih i mnogih drugih razloga, među koje spada pre svega obrazovanje i vaspitanje, veoma je značajno da deca pohađaju dečije vrtiće. Vaspitači će sigurno primetiti i u saradnji sa stručnim saradnicima i samim roditeljima, raditi na otklanjanju svake vrste poremećaja kod dece.
Sa druge strane, za dete je najbolje da uči u grupi, da raste, razvija se, spoznaje sa svojim vršnjacima, da se kao društveno biće oseti članom grupe, odnosno da se socijalizuje, nauči o drugarstvu i svim onim osećanjima koja ne može da upozna kod kuće.
