Sa druge strane, ako problemu dostignuća pristupimo na racionalan način, naučićemo da prihvatimo svoje promašaje i greške, i koristićemo ih za poboljšanje novih budućih pokušaja...
Pesimizam se moze vrlo lako prepoznati i on najčešće potiče iz ili su njegovi sastavni delovi, različita naša neracionalna uverenja koja su uslovljana našim odnosom prema iskustvima iz prošlosti, preteranim strahom od neuspeha, ali i potrebe za perfekcionizmom.
Da počnemo sa na primer jako ukorenjenim uverenjima koja leže u osnovi našeg straha od neuspeha odnosno naše pesimističke percepcije budućnosti. U osnovi ovakvog odnosa prema budućnosti leži ideja da je ljudska vrednost proporcionalna uspešnosti i postignućima, i ako nisi kompetentan ili adekvatan, najbolje je da se zavučeš u ćošak i umreš. Pokušaćemo da analiziramo ovu ideju koja sadrži nekoliko iracionalnosti:
1. Očigledno bukvalno niko nije kompetentan i nenadmašan u svemu ili skoro niko ne može da se pohvali savršenom adekvatnošću i uspešnošću. Postati prvi i najbolji u određenoj oblasti je izuzetno teško, jer se milioni drugih trude da urade isto. Cilj opšte uspešnosti sadrži perfekcionističke elemente koji nas osuđuju na ozbiljno razočaranje.
2. Uspešnost, sem po proizvoljnoj definiciji, nije u vezi sa našom intrinzičkom vrednošću. Ako mislimo da smo “bolji” ili “značajniji” zbog nekog postignutog uspeha, možda ćemo se privremeno osećati “vrednijim”. Ali postignutim uspehom svoju unutrašnju vrednost nismo ni milimetar pomerili; niti smo sa neuspehom unizili svoje ja. Postizanjem ovog ili onog neuspeha možemo postići veće zadovoljstvo ili veću efikasnost. Ali ako “nam ide bolje” ne znači da smo i “bolja osoba”. Iskazujmo se kao “vredni i dobri”, ako već koristimo ove neprikladne termine, samo zato što postojimo ili živimo. Uzdizanje “ega” materijalnim ili drugim uspesima zapravo znači da pogrešno mislimo kako smo bolji nego ranije.
3. Tehnički govoreći mi “nismo” jedna određena stvar. Mi “nismo” pekar, lekar, apotekar, već ljudsko biće koje se bavi različitim poslovima-ali i mnogim drugim stvarima jer većina nas koji se bave nekom profesijom, radi u vrtu, šeta psa, uživa u društvu prijatelja i dragih osoba, putuje i radi čitav niz drugih stvari.
4. Iako uspeh donosi određene prednosti, fanatična odanost nemilosrdnom božanstvu uspeha podrazumeva i neprijatnosti. Ljudi lakomi na uspeh, često sami sebe guraju preko granica sopstvene fizičke izdržljivosti; tolerišu ili izazivaju mučna stanja koja su mogli da izbegnu da nisu toliko rešeni da uspeju; oni retko nalaze dovoljno vremena za opuštanje i uživanje u onom što rade, ili za kompletniji život.
5. Fanatična borba za uspeh obično odražava preteranu potrebu za nadmašivanjem drugih, za pokazivanjem da smo “bolji” od drugih. Uzajamna veza između drugih i naše jedinstvenosti postoji samo u našoj glavi – u našim mističnim idejama. Ako magijskim praznoverjem naša “vrednost” kao ljudskog bića zavisi od ispoljavanja i poređenja naših osobina sa drugima, skoro uvek ćemo osećati pesimizam
6. Insistiranjem na uspehu postajemo pesimisti, i bojimo našu budućnost u crno, plašimo se preuzimanja rizika, pravljenja grešaka, promašaja i bavljenja mnogim stvarima koje stvarno želimo.
Sa druge strane, ako problemu dostignuća pristupimo na racionalan način, naučićemo da prihvatimo svoje promašaje i greške, i koristićemo ih za poboljšanje novih budućih pokušaja. Shvatićemo da vežba, više od ma čega, smanjuje greške i poboljšava učinak. Trudićemo se da u nečemu postignemo svoj, a ne opšti maksimum i nećemo praviti grešku ulaganja sopstvenog “ega”.
Pesimizam može biti i manifestacija potrebe za perfekcionizmom. Jer uvek ćemo naći dobar razlog zašto nećemo nešto pokušati da promenimo.
Kako ovo možemo suzbiti?
1. Ako kao umetnik ili proizvođač želimo da napravimo gotovo savršeno delo ili proizvod, to je sjajno. Ali mi sami nikada ne možemo biti savršeni. Ljudi su uglavnom pogrešivi i nesavršeni, a život je u suštini neizvestan. Stalno traganje za izvesnošću i savršenstvom podrazumeva:
a) detinjasti strah od života u krajnje neizvesnom i nesavršenom svetu i
b) prihvatanje sebe zato što postojimo , a ne zato što postojimo kao “bolji” od drugih
2. Pošto nema savršenih rešenja za probleme ili teškoće, bolje je da prihvatimo izvesne kompromise i prihvatljiva rešenja. Što otvorenije tragamo za alternativnim rešenjima za dati problem, to su veće šanse za nalaženje najboljeg ostvarljivog rešenja. Trudite se da objektivno sagledate problem sa svih strana, uz minimum predrasuda i pretpostavki. Konačno, preduzmite nešto, napravite prvi korak. Ali neka taj korak bude eksperimentalan, uz potpunu svest da može, ali ne mora uspeti. Ljudi mahom radeći i grešeći uče istinu o krajnje neizvesnoj i nesavršenoj realnosti kakvu i vi možete da prihvatite.
3. Pod pretpostavkom da napravimo nesavršen izbor između nekoliko alternativa, vrata za prihvatanje drugih rešenja u budućnosti ostaju otvorena. Jer najbolja alternativa danas nije nužno i najbolja za sutra. Naše želje, spoljne okolnosti i ljudi sa kojima dolazimo u dodir podložni su značajnim promenama; a te promene možete uzeti u obzir kod izbora alternative, odnosno možemo zauzeti stanovište koje neprekidno vodi konstruktivnoj reviziji. Bolje je da u određenim periodima života diferenciramo svoje želje i ciljeve, kao i najpogodnije metode za njihovo postizanje.
