Depresija je psihijatrijski poremećaj koji spada u grupu afektivnih poremećaja. Karakteriše je nisko raspoloženje koje nije u skladu sa objektivnim životnim okolnostima.
Ostali karakteristični simptomi su: stanje bespomoćnosti, stanje beznađa, mržnja prema sebi, usporena motorička i mentalna dinamika, snižena motivacija, sumorne, teške misli o besmislu života, telesni poremećaji.
Kao i kod svih telesnih oboljenja, veoma je važno na vreme postaviti pravu dijagnozu jer je jedino na taj način moguće primeniti adekvatno lečenje.
Depresija i životna dob
Depresija je, nažalost, čest poremećaj, može se razviti bilo kada tokom života, а najučestalije vreme početka depresivnog poremećaja je period adolescencije. Statistika u SAD-u kaže da su najugroženiji mladi u dvadesetim godinama, iako prva depresivna epizoda nije neuobičajena i u drugim životnim dobima. Depresija se može javiti u vidu jedne depresivne epizode, međutim, 50% pacijenata će posle prve depresivne epizode verovatno imati bar još jednu.
Depresija i anoreksija
Osobe obolele od anoreksije, u kliničkoj slici neretko ispoljavaju i depresivnu simptomatologiju. Kada se govori o anoreksiji i depresiji, postavlja se pitanje da li depresivnost može da bude okidač za pojavu anoreksije, ili je anoreksija okidač za depresiju. Zbog moguće isprepletenosti ovih stanja, važno je utvrditi prisusnost depresije pre postavljanja anoreksije nervoze kao dijagnoze. Kao što je već navedeno, depresija i anoreksija nervoza imaju nekoliko istovetnih krakteristika: gubitak telesne mase, povlačenje i socijalnu izolaciju, gubitak interesovanja, suicidalne misli.
pogledajte još: NAUKA O STRESU: ŠTA SE DEŠAVA SA VAŠIM TELOM KADA SE NA NJEGA IZVRŠI PRITISAK?
Sa druge strane, ova dva poremećaja se veoma razlikuju – depresivni pacijenti imaju snižen apetit što za posledicu ima gubitak telesne mase, dok pacijenti oboleli od anoreksije imaju normalan apetit, ali negiraju osećaj gladi, oni zbog straha od hrane i straha od debljine ne jedu i posledično gube na težini.
Depresivni pacijenti ne izražavaju strah od hrane, strah od debljine kao ni poremećaj telesne slike. Depresivne osobe mogu imati izvestan stepen hiperaktivnosti koja je posledica depresivne agitacije, dok osobe bolesne od anoreksije ispoljavaju hiperaktivnost sa jasnim ciljem potrošnje kalorija i gubljenja na telesnoj masi.
Depresija i bulimija nervoza
Važno je istaći da je depresija česta kod osoba obolelih od bulimijie nervoze. Na početku bolesti, obolela osoba ima osećaj sigurnosti i moći (“mogu da jedem koliko hoću a da se ne ugojim, bolja sam od drugih”). Međutim, to osećanje može trajati neko vreme, možda i godinama, dok osoba u potpunosti ne izgubi kontrolu nad svojim ponašanjem, kada bulimične krize postanu svakodnevne i dešavaju se više puta dnevno. Tada se javlja depresivnost, ili se ona pogoršava ukoliko je postojala i ranije.
Zbog nemogućnosti da se kontrolišu bulimične krize, dominira osećanje bezvrednosti, stida, izrazito sniženog samopoštovanja i samovrednovanja uz socijalnu izolaciju. Neretko, osobe bolesne od bulimije imaju i više pokušaja suicida pre nego što počnu lečenje. Do toga najčešće dolazi kada postane nemoguće da se kontrolišu bulimične epizode.
Kontakt sa hranom je jedan od prvih kontakata u svačijem životu. Upravo zato, izuzetno je važno stvarati zdrav odnos prema ishrani. U slučaju poremećaja, važno je na vreme započeti lečenje i terapiju. Terapija podrazumeva psihoterapiju i u slučaju potrebe, farmakoterapiju.
