Posttraumatski stresni poremećaj je nešto što sve češće viđamo poslednjih 15 godina, iznenadio je i broj takvih pacijenata i to što ovaj poremećaj postaje takođe organski zasnovan. Na njega deluje stresni mehanizam, kojim se aktivira hormon kortizol.
O tome da psihički poremećaji menjaju određene funkcije mozga, čija je posledica promena mišljenja i celokupne psihe, mnogo se zna.
Tezu da su organske promene na mozgu na neki način uzrok psihijatrijskih oboljenja, pre svega šizofrenije i posttraumatskog stresnog sindroma, pokušavaju da dokažu naši stručnjaci. Profesor dr Branislav Filipović, specijalista psihijatrije, šef katedre uže naučne oblasti anatomije Medicinskog fakulteta u Beogradu, godinama istražuje ove dve bolesti i pokušava da dokaže njihove organske osnove.
- Zašto ste se orijentisali na ispitivanje šizofrenije?
- Šizofrenija je najučestalije psihijatrijsko oboljenje, u koje se kao kofer „trpaju“ mnogi poremećaji za koje nismo sigurni šta su. To je bolest koja se razlikuje od slučaja do slučaja, i kada dobijete pacijenta sa simptomima šizofrenije morate prvo dobro da se zamislite. Imali smo slučajeve da se šizofrenija pripisuje ljudima koji su imali organsku bolest, na primer tumor unutrašnjeg uva. Zato je uvedena stroga procedura koja bi trebalo da se primenjuje kod svih pacijenata, da oni budu snimljeni nekom od vizuelizacionih dijagnostičkih metoda, najbolje nuklearnom magnetnom rezonancom.
- Da li se taj protokol uvek primenjuje?
- Zbog skučenosti i opterećenosti dijagnostičkih aparata, pre svega magnetne rezonance, ne primenjuje se uvek, nego samo u nejasnim slučajevima. Ali, i najjasniji slučaj može da postane nejasan kada dobijete rezulate vizuelizacije - može se videti da se u mozgu nalazi nešto što ne bi trebalo, poput krvarenja, degenerativnih promena koje niste očekivali. Tek ako su nalazi magnetne rezonance negativni, možemo da razmišljamo o šizofreniji i naše istraživanje može da počne.
- Kako izgledaju početne promene na mozgu koje ukazuju na šizofreniju?
- Te promene su, bar na početku, vrlo diskretne. Eventualno se svode na moguću degeneraciju belih nastavaka aksona nervnih ćelija, tako da se vidi mala šupljina u centralnom delu velikog mozga. To je za nas jedan od osnovnih pokazatelja, i u periodu od 1993. do 2010. godine smo radili istraživanja ovog dela mozga. Uočili smo da kod obolelih od šizofrenije, naročito one koja nije lečena, postoji „kavum septi pelucidi“ (šupljina bele pregrade) i to veličine od tri do šest milimetara.
- Da li ste došli do saznanja da li su te promene na mozgu uzrok ili posledica šizofrenije?
- Da to znamo, dobili bismo Nobelovu nagradu. Naša je teza da je ta šupljina, koja postoji kod fetusa u materici i zatvara se pre rođenja, na neki način uzrok šizofrenije. Ona je pokazatelj da je bela masa mozga podložna promenama i vremenom dovodi do simptoma šizofrenije. Tu tezu pokušavamo da dokažemo i mislim da smo na dobrom putu. Iako o ovome trenutno nema mnogo istraživanja u svetu, desilo se da su kolege iz Brazila, nezavisno od nas, ispitivale multiple traume mozga - kod ljudi koji su doživeli saobraćajnu nesreću i umrli od toga. Rezultati njihovog istraživanja idu u prilog našoj tezi.
- Šta je pokazalo njihovo istraživanje?
- Promene koje su oni otkrili nisu se razlikovale od „kavum septi pelucidi“ kod uznapredovale šizofrenije. To nas navodi na tezu da je kod obolelih od šizofrenije tokom razvoja došlo do neke vrste traumatskog ili nekog drugog oštećenja. Najverovatnije da je početak toga još pre rođenja, intrauterino, a da li će se bolesti ispoljiti tokom života, zavisi od mnogo faktora - sredine, dodatnih trauma ili infekcija. Poznato je, na primer, da virusne infekcije, čak i obične, pojačavaju simptome šizofrenije.
- Koje su mogućnosti terapije ako se šizofrenija otkrije u ranoj fazi?
- Svako nezatvaranje „kavum septi pelucidi“ posle 38. nedelje trudnoće ili posle rođenja može da bude signal za lekare da obrate pažnju na razvoj tog deteta. Što se tiče same terapije, ona će se na kraju svesti na biološku terapiju, koja je dosta skupa. Neka istraživanja koja su se meni veoma dopala, pokazala su da jedan aksonski deo neurona u mozgu može da se delimično oporavi pod dejstvom lekova i imamo dokaze za to, doduše još eksperimentalne. Tako da što pre počnete sa terapijom lekovima, tim bolje.
- Šta bi dokazivanje vaše teze značilo za tretman pacijenata sa šizofrenijom?
- Najpre treba da utvrdimo koji je to period kada je trauma ili oštećenje odlučujuće za pojavu bolesti. Pretpostavljamo da je tokom razvoja, ali ne znamo kada. Bela masa mozga se razvija do 14. godine, dok se prvi simptomi šizofrenije iz potaje javljaju oko 10, a mogu uočiti sa 14 godina. Ti prvi simptomi se obično prenebregavaju, jer su slični ponašanju „veoma nevaljalog deteta“ - nepoštovanje autoriteta, problematično ponašanje, brze, nagle i vrlo grube negativne reakcije se poklapaju sa adolescentskim krizama i često „promaknu“.
- Šta još osim oštećenja mozga može da dovede do razvoja šizofrenije?
- Faktor sredine ne treba preskočiti. Radili smo sa kolegama sa Biohemije istraživanje sa materijalnom deprivacijom na animalnim modelima (kada tek rođene mladunce odvojite na 24 sata od majke) i uočili smo promene koje veoma liče na neke simptome kod šizofrenih osoba. Takva psihogena trauma sa genetskom osnovom može da se ispolji šizofrenim ponašanjem. Šizofrenija je progresivna bolest, manifestuje se promenama na centralnom nervnom sistemu, u kori velikog mozga, beloj masi i smanjenju volumena malog mozga.
- Vaša istraživanja našla su korelaciju između oštećenja i posttraumatskog stresnog sindroma?
- Posttraumatski stresni poremećaj je nešto što sve češće viđamo poslednjih 15 godina, iznenadio me je i broj takvih pacijenata i to što ovaj poremećaj postaje takođe organski zasnovan. Na njega deluje stresni mehanizam, kojim se aktivira hormon kortizol. Ovaj hormon utiče na nervne ćelije, ubrzavajući njihovo propadanje. Ako se kortizol luči suviše često i dugo, utiče na smanjenje zapremine određenih sivih, ali i belih struktura mozga. Samo za razliku od šizofrenije, uglavnom su pogođene sive strukture mozga - pogotovo na najosetljivijem delu našeg velikog mozga koji reguliše emocije, a to je hipokampus.
- Kako se ovaj poremećaj ispoljava?
- Obično su simptomi povlačenje iz okoline, samoizolacija, loše raspoloženje, loš odnos sa porodicom, svadljivost. Kod nas je malo drugačije, obično se javlja organska simptomatologija: lupanje i preskakanje srca, teškoće sa disanjem, teškoće sa varenjem. Iako i žene mogu da razviju simptome posttraumatskog stresa, naročito ako su žrtve nasilja, kod nas su pacijenti uglavnom muškarci koji su prošli ratna dešavanja.
- Kakve su promene na mozgu karakteristične za ovo oboljenje?
- I ovde sam od Amerikanaca preuzeo protokol lečenja, koje takođe mora da počne snimanjem, tj. magnetnom rezonancom. Posmatrali smo neka strana istraživanja, a radili smo i mi naša, i došli do zaključka da su kod ove bolesti karakteristične promene na subkortikalnim strukturama mozga (koje su uključene u određene kognitivne radnje), kao i u hipokampus i određene kortikalne strukture.
- Da li ovaj sindrom može da se leči, s obzirom na oštećenja koja postoje u mozgu?
- Danas imamo dobro razrađenu medikamentoznu terapiju kojom uspešno lečimo posttraumatski stresni sindrom. Da bismo produbili istraživanja, fali nam oprema i to nas trenutno koči. Potrebna nam je funkcionalna magnetna rezonanca, koja je zlatni standard u istraživanju, ali kako to nije dijagnostički aparat, teško je odvojiti sredstva za takvo ulaganje.
