Usamljenost nije samo emocionalno stanje - to je zdravstveno oboljenje koje može da utiče na vaše srce, mozak, čak i na vašu dugovečnost. evo šta bi svi trebalo da znamo kako bi zaštitili i sebe i jedni druge...
Usamljenost predstavlja apsolutno ljudsku emociju koju su pesnici, romanopisci i tekstopisci vekovima pokušavali da uhvate rečima na svakom jeziku. No neki istraživači tvrde da je to više od osećanja: to je pošast, oboljenje, stanje koje treba tretirati kao bolest - i to zaraznu i smrtonosnu.
Prema pregledu literature, nedostatak socijalne konekcije smatra se opasnijim od pušenja 15 cigareta dnevno i smrtonosnijim od gojaznosti. Stoga ima smisla kako se samo osećanje može pretvoriti u fizičke tegobe. Ljudi su društvena bića, što ne znači da jednostavno uživamo u tome što smo društveni; to znači da moramo biti. Tako preživljavamo zajedno, u grupama, pronalazeći snagu u brojevima, čak i ako za razliku od naših predaka ne bismo doslovno umrli od gladi da nemamo socijalne kontakte.
Nasuprot tome, biti socijalno izolovan boli emocionalno i psihološki, a posledice stresa ostavljaju trag na fizičko stanje. Dugotrajna usamljenost (koja traje duže od dve nedelje) povezana je sa visokim krvnim pritiskom, depresijom, srčanim bolestima i moždanim udarom, i još nekim stanjima, uključujući Alchajmerovu bolest. Čini se da je ovo zbog povećanog zapaljenja; zapravo, upala je povezana sa hroničnom bolešću.
„Ljudi misle da su njihovi odnosi povezani sa emocionalnim blagostanjem; ne prepoznaju dubok uticaj koji imaju na fizičko zdravlje”, kaže dr Brigham Young, profesor psihologije, dr Julianne Holt-Lunstad. Prema istraživanju Holta Lunstada, usamljeni ljudi imaju 26% veću verovatnoću za ranu smrt. Za one koji imaju malo ili nimalo socijalnih kontakata, to naraste na 29%, a skače čak do 32% za ljude koji žive sami. „Moramo da shvatimo da naši društveni odnosi jednako ozbiljno utiču na naše zdravlje kao i naša dijeta, vežbanje, ishrana i sve ostalo što znamo”, ona kaže.
ZAŠTO SMO USAMLJENIJI NEGO IKADA
Ako je usamljenost bolest, onda je dostigla razmere pandemije. Sve veći broj osoba u Evropi, a posebno u SAD sada živi sam, što je jedan od razloga zbog kojih doživljavamo veću usamljenost nego ikad ranije. Drugi faktor je munjevit razvoj tehnologije. „Imali smo više promena u poslednje 24 godine nego u prethodnih 2.500“, kaže Dilip Yeste, doktor medicine, direktor Odeljenja za Zdravo Starenje UC-San Diego. "Društvene promene bile su dramatične, a usamljenost definitivno predstavlja deo tih promena”. Ovo ima veze sa socijalnim medijima, ali nikako isključivo sa njima. U stvari, prema nedavnom istraživanju Cigna-e rađenom na 20.000 odraslih stanovnika SAD, najusamljeniji članovi generacije Z (ljudi otprilike između 7 i 22 godine) ravnomerno su podeljeni između onih koji koriste društvene mreže i onih koji ih ne koriste.
Generalno se zna da su mladi i najstariji najusamljeniji, a ljudi mlađi od 20 godina registruju se kao najusamljeniji od svih, prema anketi Cigna-e. Mlađi ljudi postaju usamljeni kada ne osećaju da imaju mnogo socijalnih konekcija; za njih je često bitna količina, a sticanje novih prijatelja obično je nadohvat ruke. Starije odrasle osobe se, za razliku od toga, odlučuju za kvalitet, a ne za količinu, i dok su tužne kada voljeni umru, razvojno su bolje pripremljene da se nose sa tom usamljenošću i gubitkom. „Oni su zapravo srećniji nego što mislite”, kaže dr Jeste.
Zbog toga su ljudi u sredini ove U-krive (ljudi starosti od 30 do 60) ti za koje istraživači počinju da shvataju da su možda najranjiviji od svih, usled mešavine faktora. Ironično je da su ljudi u srednjim godinama prilično zauzeti drugim ljudima - decom, roditeljima, saradnicima, prijateljima. Često nas frustrira nedostatak „vremena za sebe“ i teško je zamisliti da se ljudi koji su toliko zauzeti mogu osećati usamljeno.
No problem usamljenosti nije samo u vezi samoće. Ono od čega zaista zavisi je kvalitet vaših odnosa: Što ste njima zadovoljniji, to ste manje usamljeni. Srednje doba je period kada je to nezadovoljstvo često najviše izraženo i kada bolest počinje da se kuva. „Bolesti povezane sa usamljenošću koje se dijagnostikuju kod starih ljudi mogu da se razvijaju decenijama, ali često počinju da se javljaju na ćelijskom nivou u ranom srednjem dobu, pa čak i pre toga“, kaže dr Steve Cole, profesor psihijatrije, medicine i nauke o ponašanju na Medicinskom fakultetu David Geffen pri UCLA-ju.
Problem usamljenosti nije samo u vezi sa samoćom. Ono od čega zaista zavisi je kvalitet vaših odnosa.
KOLIKO JE VAŽNO PRIJATELJSTVO IZ SREDNJEG ŽIVOTNOG DOBA
Razlozi zbog kojih smo usamljeni različiti su u mladosti i kasnim srednjim godinama. Mladost predstavlja vreme kada duga prijateljstva mogu nestati dok smo zaokupljeni poslom i dok provodimo vreme na piću sa kolegama koje nam mogu pomoći da napredujemo, ali koji su nam i konkurencija. Prijatelji iz detinjstva mogu se zameniti novim „roditeljskim prijateljima“, ljudima sa kojima nemamo prošlost i, osim roditeljstva, imamo jako malo zajedničkog. Na poslu može da nas “lupi realnost stvarnog sveta tako da počnemo da radimo ono što je svrsishodno i profitabilno umesto onoga što bi nam najviše prijalo“, kaže Cole. Imati nebitne ljudi u blizini - posebno one koji više služe funkcionalnoj, a ne emocionalnoj svrsi, često nije dovoljno da bi se otklonila usamljenost.
Prema studiji iz 2016. godine, rađenoj na oko 15.000 ljudi starosti od 18 do 79 godina, oni između 30 i 49 godina prijavili su najdublje nezadovoljstvo svojim vezama. Norveški istraživači Magnhild Nicolaisen i Kirsten Thorsen uvideli su da je to bilo doba ispunjeno sa najviše žaljenja, vreme kada su sećanja na bezbrižniji život još uvek bila sveža u mislima ljudi. Nicolaisen takođe ukazuje na „stiskanje sendviča“, kada mnogi odrasli ljudi u srednjim godinama brinu o deci i bolesnim ili nepokretnim ostarelim roditeljima. Primećuje da ograničeno vreme za druženje sa prijateljima i zabavu dovodi do razočaranja i, na kraju, do usamljenosti.
I dok sredovečni ljudi prolaze kroz 40-te i 50-te godine, socijalna potpora počinje da se urušava: roditelji umiru, parovi se razvode, deca se odseljavaju, ljudi ostaju bez posla, a možda smo i prezauzeti da bismo pravilno propratili emocionalne posledice.
Prema dr Jeste-u, ranjivost zbog usamljenosti dostiže vrhunac u 50-im godinama života. „Po prvi put postajete svesni smrtnosti“, kaže on, napominjući da je to vreme kada žene ulaze u menopauzu, a muškarci u andropauzu. Takođe je to period kada mnoge bolesti - artritis, dijabetes, visok krvni pritisak – stupaju na scenu. „Vreme kada više ne možemo računati na savršeno zdravlje kao kad smo bili mlađi”, kaže Cole. "Sklopite sve to i dobićete neku vrstu situacionog poziva da budete usamljeni i socijalno nezadovoljni.”
DUGOROČNO USAMLJENI
Nažalost, kada je reč o uticaju usamljenosti na zdravlje, ljudi u srednjoj životnoj dobi najmanje su proučavani, kaže Cole. Ono što znamo je sledeće: U svojoj meta-analizi 70 studija iz 2015. godine Holt-Lunstad je zaključila da ljudi srednjih godina koji su bili usamljeni imaju veći rizik od smrti iz bilo kog razloga nego oni u drugim starosnim grupama. Usamljeni ljudi imaju tendenciju da više piju, manje zdravo se hrane i upuštaju se u rizična ponašanja poput upotrebe droga i neselektivnih seksualnih odnosa, ili da bi se osećali bolje ili da bi se umrtvili. Zaključak Holt-Lunstad-ove je zloslutan, posebno za one sredovečne ljude koji žive sami: “Iako sam način život može ponuditi pogodnosti i prednosti, ova meta-analiza ukazuje da fizičko zdravlje nije među njima.”
Srećom, usamljenost je uglavnom kratkoročna i spontano iščezava. Ali manje otporni među nama, ljudi koje Cole opisuje kao „usamljene iz dana u dan“, kaže on, „su oni kod kojih vidimo najznačajnije biološke posledice.“ Inflamatorni signal može da utiče na mozak i promeni ponašanje na način koji ljude potencijalno čini još socijalno osetljivijim i povučenijim i samim tim sklonijim usamljenosti, objašnjava Cole. Istraživači kažu da hronična usamljenost izaziva nepoverenje u druge, paranoju i očekivanje emocionalnog bola. A kada je neko u toj muci, njegovo opšte držanje može postati odbojno, kao što se često primećuje kod mentalnih bolesti. „To je začarani krug“, kaže Cole.
Ako se problem ne zaustavi, posledice mogu biti strašne. Stope samoubistava u poslednje dve decenije porasle su najznačajnije u starosnoj grupi od 45 do 65 godina, koja ima najveću stopu samoubistava od svih, prema Resursnom Centru za Prevenciju Samoubistava. Pored toga, studija o samoubilačkim beleškama iz 2018. godine koju je objavilo Američko Udruženje za Suicidologiju navodi usamljenost kao ključan razlog u porukama u 23% proučenih beležaka.
6 tajni za osećaj povezanosti
1.Potražite stare prijatelje
Verovatno i oni žele da stupe u kontakt.
2.Razgovarajte sa strancima
Čak i 30 sekundi prijateljskog razgovora sa prodavcem ili vozačem taksija ima pozitivan uticaj na raspoloženje.
3.Vežbajte da budete zahvalni
Usredsredite se na stvari iz svog života zbog kojih se osećate srećno: možda na svoje kućne ljubimce ili lepo mesto za život ... čak i na sunčan dan.
4.Vežbajte i budite naspavani
Oba doprinose regulaciji raspoloženja i ukupnom zdravlju.
5.Upišite neki kurs
Prijavite se za nešto što nikada niste probali, poput plesa, slikanja ili meditacije. Aktivno učenje pokreće vaš mozak, a možda ćete i steći nove prijatelje.
6.Volontirajte
Teško je sažaljevati sebe kad pomažete u poboljšanju života drugih. Podaci pokazuju da volontiranje daje ljudima svrhu, koja im podiže samopoštovanje, a zauzvrat ih čini manje usamljenima.
ZAŠTITITE SE
Poznato je da bogatstvo, obrazovanje, bliska zajednica i uspešna karijera štite od usamljenosti. A zdrav brak je ublažava. Ali to nije štit: Gotovo troje od desetoro ljudi koji su nezadovoljni porodičnim životom izveštavaju da se osećaju usamljeno, ukazujući još jednom na važnost kvaliteta odnosa. Neuronaučnica Stephanie Cacioppo, doktor nauka sa Univerziteta u Čikagu, vatrena je zagovornica vežbanja, oslanjanja na značajno prijateljstvo i vežbanje zahvalnosti. Ona bi bar to trebalo da zna: Prošle godine njen voljeni suprug John Cacioppo, koji je takođe bio vodeći autoritet za usamljenost, neočekivano je umro. Rekla je da je „živi dokaz da se možemo oporaviti od usamljenosti.“ Ona i njen suprug radili su jedno preko puta drugog u istoj kancelariji. Kada je umro, rekla je: “Nikad nisam mislila da ću preživeti, ali zahvaljujući sportu i socijalnoj podršci, ponovo osećam želju za životom.”
Kao i svaku bolest, usamljenost je lakše sprečiti nego lečiti. U svom radu iz 2017. godine pod nazivom „Unapređenje Socijalne Povezanosti kao Prioritet Javnog Zdravlja u SAD“, Holt-Lunstad je iznela plan koji naglašava obrazovne alate za vođenje dece u razredima srednje škole kroz nijanse socijalne interakcije kako bi rasla sa većom osetljivošću na uticaj njihovog ponašanja i ponašanja drugih. „Važnost socijalnih veza takođe mora biti deo medicinske obuke”, dodaje Holt-Lunstad. „Lekari moraju biti deo diskusije o faktorima životnog stila koji utiču na zdravlje.”
Recept nije toliko jednostavan za nas koji smo odavno završili školu. Holt-Lunstad poziva na velike kampanje poput onih koje su stvorile svest o opasnostima od pušenja, gojaznosti i upotrebi droga. Drugi pokušavaju da pronađu medicinska rešenja. No za sada, najbolje što možemo učiniti za sebe, za svoje zdravlje, je negovanje naših prijateljstava. Ko zna, možda će nam baš to spasiti život.
