Prisećanje na sopstvene pozitivne osobine su nekada dovoljne da umanje pritisak zbog stereotipa koji mogu biti trajni teret. Kada ih jednom prevaziđete, imaćete motivaciju da pokušate još jednom...
Svako ko je iole uspešan u svom poslu imao je priliku da se susretne sa blokadom koja nastaje neočekivano prilikom izvršavanja najprostijih zadataka. Gotovo rutinski potez ponovljen hiljadu puta u prošlosti može izazvati potpuni kuršlus i “pražnjenje” mozga na koje nisu imuni ni vrhunski sportisti ni odlični studenti. Zašto se to dešava?
Odlični učenici i studenti koji su navežbali neki matematički zadatak do perfekcije na prostoj jednačini mogu doživeti potpuni fijasko. Oni će reći da im je mozak u tom trenutku bio potpuno blokiran i da iako znaju sve komplikovane formule, nisu mogli da izračunaju najprostiji razlomak.
Isto se može desiti i vrhunskom govorniku, koji pred velikim brojem ljudi zanemi i zaboravi temeljno pripremljeni tekst.
Situacija se ponavlja i kod sportista, što na neki način ukazuje na opštost ovog problema. Za sve ljude koji doživljavaju blokadu, jedno je zajedničko – želja za uspehom i napredovanjem.
Ograničenja u memoriji
Stručnjaci takve probleme povezuju sa takozvanom radnom memorijom mozga lociranoj u predfrontalnom režnju. To je neka vrsta oglasne table sa koje osoba u toku rada koristi i skladišti informacije.
Pod stresom, radna memorija se privremeno briše i ljudi osećaju da im se u trenutku mozak ispraznio.
Šon Belok profesorka psihologije na Univerzitetu u Čikagu objašnjava da se to dešava u situacijama koje podrazumevaju veliki pritisak.
Iako je radna memorija važna radi navigacije u procesima rasuđivanja, nije uvek pouzdan oslonac. U bitnim trenucima ambiciozni pojedinci teže perfekcionizmu i insistiraju na savršenstvu detalja, kako bi bili najbolji u svom poslu. To nažalost rezultira potpuno negativno.
“Ako se bavite nečim rutinski, to znači da ste tu aktivnost ponovili već toliko puta u prošlosti da je već napamet znate. Međutim, ako pokušate da analizirate svoje postupke, to može rezultirati potpunom blokadom”, objašnjava profesorka Bejlok i dodaje da mozak u takvim situacijama uopšte ne poseže za radnom memorijom.
Opasnost iz stereotipa
Bejlokova naglašava da blokada može biti posledica stereotipa i negativnih stavova pojedinaca prema sebi koji dolaze do izražaja u individualnim sportovima, nauci i uticajnim funkcijama.
Napimer, studija u Stanfordu iz 1995. (psiholozi Stern i Aronson) pokazala je da identifikacija sa svojom rasom, polom ili socioekonomskim statusom pre nekog važnog događaja, može uticati na sposobnosti pojedinca da pravilno obavi zadatak.
Osobe osetljive na stereotipe koji važe za njihovo pripadanje naprimer nacionalnalnoj manjini počinju u trenutku da umanjuju sopstveni značaj i gube samopouzdanje. Mozak ne može da se nosi sa takvom situacijom i jednostavno se “isključuje”.
Profesorka Bejlok predlaže vežbanje, koje podrazumeva i meditaciju, vođenje dnevnika i pravljenje liste sopstvenih vrlina, kako bi se ljudi izborili sa tim stereotipima.
Ovakve vežbe se mogu upražnjavati svakodnevno ili kada se osoba oseća ugroženom, naprimer pre ispita, takmičenja ili govora.
“Prisećanje na sopstvene pozitivne osobine su nekada dovoljne da umanje pritisak zbog stereotipa koji mogu biti trajni teret. Kada ih jednom prevaziđete, imaćete motivaciju da pokušate još jednom”, objašnjava Bejlokova.
U stresnim situacijama psiholozi predlažu vežbe pred ogledalom i fokusiranje na pitanje “Šta da radim?” umesto “Kako to da izvedem?”.
Takođe, nekada je dobro stvari raditi tako što se potpuno izdvojite iz svoje kože (osećate da ih neko drugi radi), jer su tada rezultati najbolji. Mozak će raditi svoj posao, bez da vi preterano promišljate o tome.
Verovatno ste primetili da vrhunski atletičari nemaju šta da kažu za novinare posle uspešne trke, kao da se uspeh desio nekom drugom.
To je zato što ne razmišljaju o svakom svom koraku i um ih sam vodi do cilja.
