Verovatno nikad neće biti u prodaji kao lek protiv starenja. Ali ako lek dospe na tržište i pokaže učinak koji smo videli kod miša, tada će odobrenim kliničkim ispitivanjima lekari testirati lek u terapiji drugih bolesti.
Timovi naućnika na Harvardu i MIT-u eksperimentišu sa "elektranama" u ćelijama, koje određuju koliko dugo i kako ćete živeti. Njihov cilj:
vaša energija, zdravlje i mladost, na duge staze.
Mnogi su razlozi zašto profi igrač bejzbola može loše da igra: sporije stigne do baze, preskače udarce, previše misli o večeri nakon utakmice. Ali frka koju je Roko Baldeli iz ekipe Tampa Bej Rejs osetio prošle dve sezone bila je potpuno drugačije vrste. Njegove su ga mitohondrije izdale.
Ne znate šta je to? Podsetiću vas: prva godina srednje škole, bolje rečeno, časovi biologije, deo ćelija, rasprava o izvoru energije u ćeliji... Mitohondrije, da!
Premda Baldeli to nije znao kad je počeo da oseća tupost u mišićima, kad su počele da mu se događaju povrede, njegove su mitohondrije zapale u ozbiljne probleme. Ne samo da su uzrokovale frku na terenu nego su mu usporile ceo život. Početkom prošle godine nije mogao da vežba u teretani duže od nekoliko minuta, a da ne oseća iscrpljenost. Imao je grčeve i druge čudne osećaje po udovima. Početkom sezone, u aprilu, stvari su bile toliko beznadežne da su ga njegovi stavili na listu povređenih igrača.
Na sreću, ta priča ima prilično srećan kraj. Lekari su u jednom trenutku shvatili da Baldeli boluje od mitohondrijske miopatije - bile su mu oštećene elektrane u ćelijama. Počeo je da se leči i do početka avgusta ekipa je povratila staru snagu na terenu, zajedno sa njim, štaviše postigla još bolje rezultate, došavši prvi put do plej ofa. Dobro je igrao tokom sezone, a nakon sezone, dok su se sportski komentatori borili kako da izgovore "mitohondrija" popravio je izvođenje i dvaput postigao houm ran.
Ali ne dopustite da vas Baldelijeva borba previše preplaši. Ma koliko strašna, njegova je bolest retka. I premda oštećenje mitohondrija može da ima gadne posledice, Baldeli je svedok da je i suprotno istinito: jake, zdrave mitohondrije mogu vam pomoći da budete snažni i zdravi, da to možda ostanete još dugo, dugo vremena.
"Produženje života za još stotinu, neki kažu i za hiljadu godina je naučna fantastika. Trenutno ni mišu u laboratoriji ne možemo toliko da produžimo život. Kako bismo to mogli učiniti sebi? Ne znam da eksperimentišemo i sa čim što bi nam omogućilo tako nešto. Zasad.”, misli doktor nauka Dejvid Sinkler. Kaže to tvrdo, kao što svaki Australijanac već govori.
Petak je poslepodne i došao sam u laboratoriju doktora Sinklera na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, kako bismo razgovarali ne samo o mogućnostima napucavanja mitohondrija nego i o dugoročnim učincima takvog rada ćelijskih elektrana. Sinkler, tanak, žestok 39-ogodišnjak odbacuje ideju da možemo dodati vekove svom životu, ali mnogo je optimističniji kad govorimo o mogućnosti da čovek nekoliko decenija duže, recimo, igra neki sport u prvoj ligi.
"U budućnosti ljudi će misliti: I sa 80 ću igrati tenis, a sa 90 ću još biti tu i moći da vidim kako mi praunučići završavaju fakultete”, kaže on.
Tokom nekoliko prošlih decenija naučnici su sve više uviđali kako su mitohondrije ključne, za eto, gotovo svaki aspekt ljudskog zdravlja i spreme. Od dobrih vesti izdvajamo na primer, istraživanja koja pokazuju da dobro funkcionisanje mitohondrija omogućava mnoge prednosti - od rasta mišića i povećanja količine energije do veće izdržljivosti i jakog vlasišta. Loše su vesti to da se oštećenje mitohondrija povezuju s gotovo isto toliko bolesti i poremećaja - od koronarnih bolesti, preko gojaznosti, do tipa neuromišićne bolesti koja je pretila karijeri i životu Roka Baldelija. Kad vam mitohondrije umru, izgleda da i vi umrete.
Zato je dr Sinkler pokušavao da utvrdi genetički način kako da mitohondrije bolje rade. Trenutno s grupom naučnika proučava enzime koji se zovu sirtuini, a kad se aktiviraju, čini se da obnavljaju mitohondrije. Sam Sinkler potpisuje nekoliko poslednjih najznačajnijih otkrića na polju istraživanja sirtuina. Otkrio je 2003. da resveratrol može da aktivira sirtuin poznat kao SIR2. Resveratrol je spoj koji nam je najpoznatiji kao ono dobro što se nalazi u crnom vinu. U sledećim istraživanjima s kolegama je otkrio da kad laboratorijskim životinjama dajemo velike količine resveratrola, one ne samo da postaju zdravije i energične, nego ponekad žive i do 30 odsto duže (Nemojte odmah da posežete za flašom - trebalo bi da ih popijete bar 35 na dan da biste primili jednaku dozu!).
Potom je prošle godine Sirtis, kompanija koju je Sinkler koosnovao radi razvoja lekova protiv starenja, objavila da je sintetisala hemijsko jedinjenje koje je hiljadu puta moćnije od resveratrola. Šta sve to znači? To ukratko znači da se širi entuzijazam oko istraživanja koja sprovode Sinkler i njegove kolege. Farmaceutski div "GlaxoSmithKline", na primer, toliko je uveren da će Sirtis uspeti, da je kupio tu kompaniju plativši je 720 miliona dolara. U međuvremenu, Sinkler sam veruje da bi lek koji aktivira sirtuin i napucava mitohondrije mogao da bude na tržištu za pet do deset godina.
To bi, ako se zaista dogodi, moglo za nas da ima veliki značaj. Za početak bi to bio korak od sedam milja u lečenju nekih od najčešćih i teških bolesti koje more čovečanstvo, kao što su koronarna bolest, šećerna bolest, pa i rak. Podjednako je značajna i činjenica da bi ti lekovi mogli da nam priušte više zdravlja, aktivnosti i duži, energičniji život.
Što se Sinklera tiče, to i jeste glavni cilj. “Tako kratko boravimo na zemlji - ako pogledamo geološko doba, mi smo tu tek trenutak. Ni naši voljeni neće večno živeti. Voleo bih nešto da preduzmem s tim u vezi. Mislim da je starenje kletva čovečanstva.” kaže on. Oodmiče se od naslona stolice: “Zaista nije fer da svesna bića budu svesna svoje smrtnosti.”
Mitohondrije su sićušne, ali je njihov učinak veliki. I sami lako možete da vidite razliku između živog bića čije mitohondrije uredno rade i onog kojem su mitohondrije istrošene. Sinkler prema meni okreće ekran svog računara. Na njemu je video snimak dva miša kako trče jedan pored drugog na mernim trakama. Levi miš, za kog mi Sinkler objašnjava da je deo kontrolne grupe u nedavno sprovedenoj studiji, onaj je kome su davali normalnu hranu, i trči na traci poput gojazne gospođe koja bi rado stigla odlazeći tramvaj. Desni je miš onaj koga su nakljukali megadozama resveratrola i taj vedro sprinta napred.
Kako tačno mitohondrije miša pretvore u supermiša, dok drugi izgleda kao mišja verzija Džek Bleka? Odgovor ćemo znati ako se setimo uloga koje mitohondrije obavljaju u ćeliji. Glavni je zadatak mitohondrija da hranljive supstance koje ulaze u ćelije pretvore u zalihe energetske monete ćelija, ATP-a. To mitohondrije postižu složenim procesom, aerobnom respiracijom. ATP potom ćeliji daje energiju potrebnu da bi funkcionisala. Broj mitohondrija u ćeliji varira, zavisno od toga koliko energije ćelija zahteva. Na primer, ćelije srčanog mišića imaju na hiljade mitohondrija, dok ćelije kože imaju svaka po jednu.
Sve dok vaše mitohondrije normalno rade, događaju se dobre stvari. Vaše telo radi kako bi i trebalo da radi: srce kuca, neuroni šalju impulse, mišići se stežu, oči vide, a jetra, bubrezi i drugi organi čine ono što i treba da čine. Vi ste zbog mitohondrija, kao takvi, potpuno usklađeni sa svojom fiziologijom.
Na žalost, barem dva činioca opiru se tome. Prvi je genetska mutacija. Mutacije mogu da budu nasleđene ili su posledica ishrane i životnog stila, ili pak mogu jednostavno da se nasumično dogode. A one su u podlozi sijaset bolesti kao što su neuromuskulaturni poremećaji, demencija, ateroskleroza i šećerna bolest. U tim slučajevima, genetski oštećene mitohondrije ne mogu da prerade sve hranljive supstance u ćeliji, pa ćelija zapada u energetsku krizu. Bez dovoljno energije za obavljanje posla, ćelija posustaje i - voila! (dogode se loše stvari).
Druga sila koja radi protiv vaših mitohondrija jeste puko vreme. Veliki je mitohondrijski paradoks taj da dok vašem telu daju energiju, u osnovi seju seme sopstvenog uništenja. Tokom aerobne respiracije, nusproizvodi kao što su slobodni radikali, cure iz mitohondrija. Tokom vremena oni oštete i mitohondrije i druge delove ćelije. Rezultat: šteta koja nas jako podseća na starenje.
Povezanost između mitohondrija i starenja najbolje je utvrdila studija koju je 2004. godine objavio ugledni naučni časopis "Nature". U navedenom istraživanju naučnici sa čuvene ugledne švedske ustanove Karolinska Institut u Stokholmu razvili su soj miševa s oštećenim mitohondrijskim DNK. Prvih 25 nedelja (do mlade odrasle dobi) miševi su bili normalni. Ali tada su iznanada počeli da pokazuju znakove preranog starenja. Imali su niz simptoma koje tipično možete da vidite na pedesetoj godišnjici proslave mature: zglobovi škripe, nestaje šarma, neki ćelave. Miševi obično žive dve godine (100 nedelja), kućni ljubimci i laboratorijske životinje mogu da dožive i treći rođendan (150 nedelja). Svi ti miševi bili su mrtvi do 61. nedelje.
Možete li išta da uradite da pomognete svojim mitohondrijama kako bi preživele burna vremena? Na sreću, odgovor je da, možete. Vežbanjem, na primer, znatno možete da utičete na funkciju mitohondrija. U studiji napravljenoj 2003. naučnik s klinike Mejo, doktor nauka Kevin Šort, nagovorio je 65 zdravih usedelaca da triput nedeljno voze bicikl. Ne samo da su im se aerobni kapaciteti znatno povećali, nego su i mitohondrije pumpale u ćeliju više enzima koji podižu ATP.
Doduše, ne možete vežbanjem dostići besmrtnost, stoga Dejvid Sinkler i drugi pokušavaju da pronađu farmakološki način kako da mitohondrije budu overklokovane. Mišonja koji je na pokretnoj traci bio pravi sportista i njegova resveratrolom nakljukana braća, na primer, imali su značajno ređe koronarnu ili šećernu bolest pa su živeli 30 odsto duže od prijana kojima je falilo resveratrola. “Bili su zdraviji, u boljoj spremi, samo zahvaljujući ishrani bogatoj resveratrolom”, kaže Sinkler.
Dejvid Sinkler možda će proizvesti lek koji jača mitohondrije, ali potraga za njim počela je pre više od 70 godina, davno pre nego što je on bio i sjaj u očima svojih roditelja. Tridesetih godina prošlog veka grupa naučnika došla je do fascinantnog otkrića: značajno smanjenje kalorijskog unosa produžava život. Ako bi se gledala sa evolucijske tačke gledišta, stvar ima smisla. To znači da organizmi koji mogu da uspore svoje starenje, tokom gladnih godina mogu da prežive i oplođavaju se, dok će oni organizmi koji ne mogu da budu gladni i da prenesu dalje genetsko nasleđe izumreti. Ipak, dok su naučnici iznova pokazivali da ograničenje kalorijske potrošnje radi kod mnogo vrsta, nikada nisu tačno shvatili kako se ta čarolija zaista događa.
Početkom devedesetih, naučnik s Masečusetskog instituta za tehnologiju, doktor nauka Leni Gerent odlučio je da reši zagonetku koja se tiče kalorijske restrikcije. Bio je to popriličan rizik za njegovu blistavu karijeru, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da proučavanje starenja nije bilo baš "in" u naučnim krugovima. "Mnoge su se teorije pokazale pogrešnim", kaže Gerent dok sedimo u njegovoj kancelariji na MIT-u. Kancelarija gleda na reku Čarls, a preko puta nje je laboratorija Dejvida Siklera. Gerent ima 56 godina, ćelav je i ima tamne oči duboko zakopane u dupljama. "Na starenje se gledalo kao na nešto prekomplikovano, prehaotično da bi se u to moglo proniknuti", nastavlja. "A i teorija o evoluciji drži da bi tako nešto i trebalo da se dogodi. Starenje se događa kasnije u životu, kad nas više ne kvače sile prirodne selekcije. Stvari koje će se dogoditi nisu bile rezultat selekcije niti su ti geni probrani."
Gerent se nije dao pokolebati skeptičnošću svojih kolega pa je uz pomoć nekoliko studenata proučavao starenje kod kvasca (do krajnosti jednostavni organizmi). On i njegov tim otkrili su 1996. da vrsta kvasca koji živi duže od proseka ima mutaciju u posebnoj vrsti gena - poimence, enzimima za sirtuin. S vremenom je Gerent dodao normalnim ćelijama kvasca dodatni primerak jednog od tih gena, SIR2, i - voila, produžio im životni vek za 50 odsto.
U to se vreme Gerentu u laboratoriji pridružio Sinkler. Tada je Australijancu bilo 27 godina i tek je doktorirao biologiju na Univerzitetu u Sidneju. Njih dvojica srela su se sasvim slučajno - sedeli su jedan do drugog na naučnoj tribini u Sidneju - i čim je Sinkler čuo čime se Gerent bavi, poželeo je da mu se pridruži. "Jednostavno sam rekao Leniju: "Doći ću da vam radim u labosu sviđalo vam se to ili ne", seća se Sinkler. "Ništa drugo nisam želeo da radim u životu."
Sledećih nekoliko godina Gerent i njegov tim došli su do još dva značajna otkrića. Jedan od Gerentovih pomoćnika otkrio je 1999. da dodavanje dodatne kopije gena SIR2 i ograničenje unosa kalorija jednako deluju i na gliste. Gerent kaže da je to za njega bila prekretnica, s obzirom na to da je jednak proces bio primećen kod više različitih vrsta.
Jednako važnim pokazalo se i drugo otkriće, a to je povezanost gena SIR2 i ograničenja unosa kalorija - objasnili su kako ishrana produžava život. Dok su pre toga naučnici pretpostavljali da ograničenje unosa kalorija deluje tako što usporava metabolizam, Gerentov rad pokazao je da se događa potpuno suprotno: smanjenje kalorija aktivira SIR2, a on napucava mitohondrije pa one postaju mlade i vitalne.
Od tada je prošlo gotovo deset godina i sve to vreme Gerent, Sinkler i mnogi drugi Gerentovi štićenici proučavaju sirtuin. Sinkler je na Harvardu 1999. otvorio sopstvenu laboratoriju i tamo došao do značajnih dostignuća, među kojima je i spoznaja da resveratrol može da aktivira SIR2. Stvorio je i novo hemijsko jedinjenje koje je hiljadu puta jače od resveratrola. Sinkler je sa svojim timom 2006. pokrenuo prvo kliničko istraživanje tog svog novog jedinjenja i vidljivo je uzbuđen rezultatima.
"Eksperimenti su pokazali da snižava nivo šećera u krvi kod ljudi sa šećernom bolešću, baš kao što smo pre videli i na miševima", kaže on. "Zasad kod ljudi primećujemo jednake dobrobiti što se tiče metabolizma glukoze kakve smo zabeležili i na laboratorijskim životinjama. A nemamo znakova toksičnosti ili nuspojava." Na pitanje koliko bi ti lekovi, prema njegovom mišljenju, mogli dodati ljudskom veku trajanja, odgovara da je moguće da će tako pomoći ljudima da pet ili deset godina duže žive zdravi i da, na kraju krajeva, mogu da imaju i mnogo veći učinak na ljudsku dugovečnost.
Nisu svi uvereni da je Sinkler na putu do nečeg od velikog značaja. Neki naučnici kažu da studije na miševima ne garantuju da će resveratrol tako delovati i na ljude ili biti siguran za upotrebu. Šačica drugih skeptična je o značajnosti prednosti produženja života, dvoumeći se jesu li ljudi, što se evolucionog gledišta tiče, možda već dosegnuli maksimalni rok trajanja.
Sinkler priznaje da mora da ukloni niz prepreka, ali veruje da je na pravom putu. "Ograničenje kalorijskog unosa produžava život svakom organizmu i dosad su ti molekuli delovali kod svakog organizma na kojem smo testirali lek. Nadam se da ljudi nisu jedini izuzeci na planeti. Ljudima koji misle da smo tako posebni, obično argumente iz ruku izbije biologija.", kaže on.
Dakle kako će ti lekovi koji aktiviraju sirtuin i krepe mitohondrije izgledati ako jednom dospeju na tržište? Lekovi koje razvijaju u Sirtisu ciljaće na specifične bolesti, a ne na sam proces starenja kao takav, i to iz praktičnih razloga. Kako bi regulatorne agencije odobrile upotrebu nekog leka, njegov proizvođač mora da pokaže merljiv učinak. Dokazivanje uticaja na starenje trajalo bi 10 do 20 godina, a za to nijedna kompanija koja proizvodi lekove nema ni vremena, ni novca, ni interesa. Šećernu bolest, s druge strane, lako je utvrditi i pratiti.
"Verovatno nikad neće biti u prodaji kao lek protiv starenja. Ali ako lek dospe na tržište i pokaže učinak koji smo videli kod miša, tada će odobrenim kliničkim ispitivanjima lekari testirati lek u terapiji drugih bolesti. Nadamo se da će ljudi tad uvideti i druge prednosti.", kaže Sinkler. Među tim prednostima svakako su sve stvari koje su vidljive kad mitohondrije rade kako treba: pregršt energije, poboljšano pamćenje, smanjena verovatnoća srčane bolesti i raka. Lista je duga.
Sinkler kaže da ljudi ponekad kritikuju to što radi, ali on tvrdi da ga jednostavno ne razumeju. "Ponekad dobijem pisma ljudi koji kažu: "Star sam 75 godina, jedva hodam, sve me boli i poslednja stvar koja mi treba jeste pilula koja će mi produžiti život". Mislim da su promašili smisao. Ljudi misle da mi produžavamo poslednje godine njihovih života, a mi im zapravo produžavamo godine mladosti. Tako će ljudi duže biti izvan staračkog doma, a ne živeti duže u staračkom domu." prepričava Sinkler i govori jedva čujno.
Kad se sve to uzme u obzir, možda je mnogo zanimljivije pitanje ovo: kakav će učinak ti lekovi imati na društvo? Sinkler veruje da smanjenje broja bolesti povezanih sa starenjem može da donese ogromnu ekonomsku korist društvu. "Ako možete da postignete da ti ljudi žive duže i zdravije, društvo će profitirati", objašnjava. "Čitao sam da nivo jedne bolesti, na primer raka, smanjite za 10 odsto, samo u Sjedinjenim Američkim Državama, zdravstvo bi uštedelo 5 hiljada milijardi dolara. E, pa ovde govorimo o lekovima zbog kojih će bolesti biti i više od deset odsto ređe, a u mnogim slučajevima "ozdraviće" više bolesti odjednom."
Mnogo dublji učinak mogli bi ti lekovi da imaju na svakoga od nas. Što se praktičnih stvari tiče, ne biste više mogli u penziju sa 65 godina. Dobra je stvar to što ćete više godina moći da uživate u stvarima koje volite, a možda i gledati svoje praunučiće kako odrastaju. Moguće je i da će sama bit vašeg života biti promenjena. U svetu u kome je 95 godina ono što je danas 65, a 65 je 40, hoćemo li prestati da se školujemo pre nego što napunimo tridesetu ili ćemo desetak godina duže biti studenti? Hoćemo li se više puta obrazovati ili više puta menjati profesiju? Šta je s brakom? Hoćemo li se i dalje ženiti sa trideset i nešto? Da li bi nam jedan bračni drug bio dovoljan za ceo život ili ćemo svakih 50 godina ponovo sklapati brak?
Sva sreća da nam mitohondrije daju energiju.
Sinkler smatra kako sve te stvari ne mogu da zasene pozitivne učinke na zdravlje. "Kad sam završavao doktorat, mama mi je obolela od raka pluća. Lekar je u principu rekao neka se s njom oprostimo: postojala je samo petpostotna šansa da će ozdraviti. Bilo je to mučno i za nju i za nas, njenu decu. Oklevao sam da pođem u SAD jer sam mislio da je više nikada neću videti." Tada je odlučio da će budući da se tako opraštao od nje, život posvetiti praktičnoj primeni naučnih otkrića.
"Na sreću, još je živa. Ali bila je to prekretnica u mom životu. Ljudi možda misle da sad samo izvrćem stvari, ali ja zaista radim svoj posao samo zato da pomognem ljudima da ne umru. Ili barem da odlože odlazak u raj." kaže SInkler.
Uprkos herojskim uspesima u plej-ofu bejzbola, Roko Baldeli nije izlečen: i zna to. Rekao je da spava dvaput više nego pre i da svakog dana uzima dnevnu dozu svih lekova koji mu trebaju da se suprotstavi bolesti. Nije jasno kako će dalje teći njegova sportska karijera: nekoliko dana nakon što su Rejsi izgubili prvenstvo, oprostio se od njih.
"Ne očekujem da će se moje zdravlje promeniti", rekao je nedavno sportskim novinarima. Ali to ne znači da očajava u beznađu. Sinkler i ekipa iz Sirtisa trenutno sprovode kliničke eksperimente svojih sintetičkih rasveratrola pokušavajući da leče mnoge bolesti, među ostalima i onu koju ima Baldeli. Rezultati tog istraživanja verovatno će biti gotovi u sledećih šest meseci. I kao što će posvedočiti bilo koji igrač Tampa Bej Rejsa - čuda se ponekad zaista događaju.
Mogu li mitohondrije da
iskorene ćelavost?
Eksperiment zbog kojeg bismo mogli da se nakostrešimo.
Piše Piter Mur.
Ako ćemo meriti moju
ćelavost skalom muške ćelavosti po Norvud-Hamiltonu, ja sam trojka: da je moje vlasište planeta Zemlja, moj ledeni pokrov bi se otapao. Zato me je posebno zaiteresovala pojava laserskog češlja za kosu Hair-MaX LaserComb na tržištu 2007. godine, kad mu je odobrenje potpisala američka Agencija za lekove. Prošlog leta bio sam u klinici za estetsku hirurgiju u Njujorku i tamo su me naučili kako da rukujem laserskim češljem da bih lečio svoju (relativno malenu) ćelavost kao što je propisano: tri dana u nedelji, 10 do 15 minuta sam prelazio češljem po vlasištu. Jednom me je ujutru videla moja pospana supruga i zaključila da je češalj (ili možda ja) grozomoran. Imala je pravo: lasersko crveno svetlo baca stravičan odsjaj, ali ako želite da probudite mitohondrije (unutarćelijske elektrane) u uspavanim folikulama, trebate da se žrtvujete.
Budući da sam terapiju počeo 2008. godine, 40 godina zaostajem za obrijanim miševima iz Budimpešte. Mađarski lekar Endre Mester vežbao je laserom (koji je tek bio izumljen) na obrijanoj mišjoj koži i bio iznenađen kada je primetio kako pod tim svetlom miševima dlaka brže raste. Kako je to moguće? Prema jednoj teoriji, laser mitohondrijama isporučuje fotone, pa ih tako nutka da povećaju proizvodnju ATP-a, hemijske energetske monete koje napajaju ćelije. Više ATP-a znači da posustali folikuli dlake dobiju nov podsticaj, što znači da će vam se manje sjajiti glava.
Dermatolog me je na prvom pregledu u Njujorku upozorio da će trebati više od tri meseca da mitohondrije shvate svetlosni signal. Ako ćemo suditi prema onima koji su svaki dan gledali moju glavu, čini se da su shvatili šta treba da rade.
Moje je iskustvo podjednako iskustvima ljudi koji su učestvovali u neobjavljenom istraživanju koje je proizvođač laserskog češlja poslao Agenciji za lekove da odobre upotrebu rezultata u marketinške svrhe. Pola godine trajao je eksperiment na 110 muškaraca u dobi od 30 do 60 godina i pokazao je da oni koji upotrebljavaju laserski na kraju imaju po 30 dlaka više po kvadratnom centimetru u poređenju s momcima čiji češljevi nisu bili laserski.
Jasno, primetićete kako je reč o neobjavljenom istraživanju, što znači da ga nisu ocenili stručnjaci iz tog područja niti rekli da prihvataju te rezultate. A primećujemo i da je američka Agencija jednostavno rekla kako je češalj siguran za upotrebu, ne da je nužno i delotvoran. Njujorški specijalista za transplantaciju kose, dr Mark Avram, sam je sproveo manje ispitivanje tog češlja i odobrava ga, ali sa zadrškom: "Da moj bolesnik ne može da pije lekove minoksidil ili finasterid, odnosno da mu je neophodna alternativa za njih, preporučio bih mu laser, budući da je siguran i da može da deluje." Kako on to argumentuje: nisu objavljena velika istraživanja, kamoli istraživanja u kojima bi se uporedili učinci češlja s učincima leka. U redu: na meni stvar radi. Radi i na ispitanicima u neobjavljenom istraživanju, kao i kod ljudi koji su posetili dr Avrama. Češalj košta paprenih 415 evra, pa ako vam se eksperimentiše, možete. Samo prvo zatvorite vrata kupatila.
