U toku godine jedna žena više od tri ili četiri puta prođe kiretažu, ne razmišljajući o posledicama po svoje zdravlje, ali ni o etičkom aspektu. Samo Ruskinje češće od Srpkinja abortusom rešavaju problem neželjene trudnoće...
U Srbiji dnevno više od 500 žena prekida neželjenu trudnoću, a svake godine za namerni prekid trudnoće odluči se njih između 150.000 i 200.000. Razlozi za ovakvu odluku su različiti. Neke to moraju da urade iz zdravstvenih razloga, ali većina ne želi decu. Ove druge imaju blagoslov od društva najčešće ako su žrtve silovanja. U suprotnom nailaze na osudu da su egoistične, nemarne i nezahvalne jer odbijaju najveći dar za svaku ženu – dete. Da li je baš tako? Tridesetogodišnja Maja nam otkriva svoje razloge.
„Nisam od onih koje mnogo planiraju život, ali bila sam sigurna da neću ostati u drugom stanju dok ne završim fakultet i dok ne nađem Pravog. Pre pet godina zabavljala sam se s kolegom s fakulteta. Tri meseca smo se zabavljali ’bez obaveze’. U julu je on otišao na more, a ja sam ostala u Beogradu i spremala jedan od tri ispita koliko mi je ostalo do kraja fakulteta. Ja sam položila ispit, on se vratio s mora i nastavili smo da se viđamo, ali tog meseca mi je prvi put u životu izostala menstruacija. Pripisala sam to stresu zbog ispita. ’Da nisi trudna?’, pitala me je drugarica. ’Nemoguće’, samouvereno sam odgovorila. ’Ja ne ostajem trudna pre nego što završim fakultet i ne nađem ozbiljnog dečka’, smejala sam se. Ipak, svaki čas sam trčkarala u toalet i zavirivala u gaćice da vidim ima li šta novo. Dečku nisam ništa pričala jer mi nije trebala drama bez razloga. Ionako ću uskoro dobiti, mislila sam. Tri nedelje kasnije nisam bila tako samouverena. Rekla sam mu da mi kasni, a on je odgovorio da nema razloga za brigu, jer ’pazili smo’. Sutradan sam ipak kupila test. Nisam više mogla da izdržim agoniju, a zbog svega sam umislila i jutarnje mučnine. Otišla sam kod dečka, popili smo jutarnju kafu, a onda sam otišla da uradim test.
Bilo je to najdužih deset minuta u mom životu. Ušla sam u kupatilo, uzela test, zažmurila, udahnula duboko, otvorila oči i pala ispod lavaboa. Imala sam 25 godina, dva ispita do kraja fakulteta, dečka ’bez obaveze’ i – dve linijice na testu za trudnoću. Osvestila me je njegova histerija kada je, shvativši šta se dešava, uleteo u kupatilo, počeo da me grli i da ponavlja: ’Ne mogu da verujem’ i ’Pazili smo’.
Odluku smo doneli bez reči.
Pola sata kasnije on je zvao stariju sestru, a ja sam se klatila u fotelji i tupo gledala u neki fikus u sobi. Kad se javila na telefon, rekao je: ’Maja je trudna’. Rekao je to tonom kao da se upravo ispoveda sestri da je ubio nekog. ’Gde si ti uradila ono pre dve godine?.’ Ona je dugo nešto glasno govorila, a on je rekao: ’Nisam sebičan. I Maja to želi’. Onda sam ja razgovarala s njegovom sestrom, koja je pokušavala da me odgovori od onoga što želim uveravajući me da bi mi to bila jedna od najglupljih odluka u životu. ’Ja to želim’, hipnotisano sam ponovila i pitala je gde i kako to mogu da uradim.
Rekla mi je da se obratim svom ginekologu i da će me on najbolje posavetovati. Doktoru se nisam javila ni tog dana ni sutradan. Išla sam na fakultet, pila kafu sa drugaricama, kao da se ništa ne događa, ali bila sam užasnuta. Stalno sam mislila na to kako sam trudna i kako ću biti jedna od onih koje abortiraju. Da li da kažem roditeljima? Da li da se poverim bilo kome? Posle pet dana sam konačno pozvala dom zdravlja da zakažem pregled. Žena koja se javila rekla je da nema slobodnih termina do kraja avgusta i pitala da li je hitno. ’Trudna sam’, odgovorila sam. Tada sam to prvi put izgovorila glasno. ’Dođite sutra pre podne’, rekla je.
Čekaonica je bila puna. Dve devojke, pet starijih žena, tri trudnice, plus ja. Ušla sam u ordinaciju i počela da se presvlačim. ’Kako je, Majo’, pitala me je doktorka. ’Trudno’, rekla sam. ’Bravo, Majo’, kazala je doktorka, ubacila papir u pisaću mašinu i počela da kuca. ’Znate li kada ste ostali u drugom stanju, Majo?’, pitala je. ’Petog jula’, odgovorila sam dok sam skidala pantalone. ’Odlično. Znači, termin za porođaj je prvi april.’ ’Doktorka’, promolila sam glavu kroz zavesu iza koje sam se svlačila. ’Ja... ja bih abortirala.’ I to sam tada prvi put izgovorila naglas. ’Aha’, rekla je doktorka, zaćutala je nakratko, pogledala me u oči i nasmešila se: ’Onda nećemo ništa dalje da pitamo.’ Izvukla je papir iz mašine, uvukla nov izveštaj i ukucala datum za kiretažu – 18. avgust.
Pregledala me, dala mi uput da uradim analizu krvi i mokraće i posavetovala da odem na pregled kod lekara opšte prakse.
Očekivala sam da će me osuditi, da će me ubeđivati da se predomislim i da će me na kraju odgovoriti od svega. A ona me je razumela, i ne samo što se potrudila da mi olakša već zahvaljujući njoj prvi put otkad sam znala da sam trudna nisam osetila grižu savesti.
Ohrabrena iskustvom sa ginekologom, otišla sam kod lekara opšte prakse. Moja doktorka je imala jedva 35 godina. Bila je lepa i plava, a očekivala sam da bude i puna razumevanja.
Kada sam joj rekla da sam u drugom stanju, bila je oduševljena, a onda sam joj puna samopouzdanja rekla da bih, ipak, abortirala. Izraz lica joj se odmah promenio. ’Kako možete? Znate li vi koliko mi žena dolazi jer ne može da ostane u drugom stanju, a vi ste u najboljim godinama, zdravi ste i pravi i donosite takve neodgovorne odluke?!’ Bila sam na ivici suza, ali odlučila sam da se odbranim: ’Poštujem vas kao lekara, ali zamolila bih vas da poštujete moju odluku. Sigurno mi nije bilo lako da izaberem abortus, ali alternativa je bila da dobijem dete sa studentom, kog kao i mene izdržavaju roditelji. Između mogućnosti da budem ispravna i da stoički iznesem trudnoću, pa da čitav život prigovaram svom detetu kako sam zbog njega sa čovekom koga ne volim, kako zbog njega nisam napravila karijeru i kako je ono krivo što živimo sa bakom i dekom u 60 kvadrata i toga da abortiram, pa da decu rađam onda kada budem sposobna da se o njima staram i moralno i materijalno – biram ovo drugo. To je grozna i možda sebična odluka, ali je moja i ja ću s njom nastaviti da živim. Ne vi.’
Ništa nije odgovorila. Napisala mi je uput i izašla sam iz njene ordinacije.
Dan pre kiretaže pila sam kafu sa ’dečkom bez obaveze’. Od onog trenutka u kupatilu prošle su skoro tri nedelje. Viđali smo se svakodnevno, pričali smo o abortusu, ali za sve to vreme nijednom nismo spomenuli bebu. Tada sam prvi put rekla: ’Znaš, u ovom trenutku je kao zrno graška, a prvog aprila bi bio dečak ili devojčica. Zamisli, porađam se prvog aprila, a doktor mi kaže: Čestitam, dobili ste dečaka! Aprililili!.’ Možda sam nesvesno proveravala da li je odluka o abortusu ispravna i da li mi možda ipak želimo našu bebu. Za razliku od mene, on se kiselo nasmejao. Tada sam bila sigurna da ne želim da rodim bebu i da s njim više ni kafu ne želim da pijem. Ipak, morala sam da prihvatim da dođe po mene kada sve bude gotovo, jer iz bolnice me ne bi otpustili bez pratioca. Osim mene, njegove sestre i njega, niko nije znao.
Osamnaesti avgust je bio lep i sunčan dan. Petak. Ustala sam u šest ujutru, obukla tanku bež haljinu na braon cvetiće, obula papuče, skinula lak s noktiju (doktorka mi je tako rekla), spakovala u tašnu zdravstvenu knjižicu i uplatnicu na 8.000 dinara, koliko sam dan ranije uplatila na račun bolnice u kojoj će mi uraditi kiretažu, i peške krenula da uradim ono što se mora. ’Dečko bez obaveze’, naravno, nije pošao sa mnom jer ga je ’bilo sramota’ od ostalih žena u čekaonici i mogućnosti da njega okrive za sve.
Posle sat vremena provedenih u čekaonici ušla sam u ordinaciju u kojoj je glavna sestra trebalo da upiše moje podatke. Pitala me je da li mi je to prva trudnoća, imam li brata ili sestru, objasnila mi proceduru, rekla da doktorka koja će mi uraditi kiretažu ima mnogo iskustva i da se ne plašim, a onda je, neočekivano, spustila olovku na sto, uhvatila me za ruku, toplo me pogledala i majčinski me pitala: ’Zašto ga ne zadržiš?’.
Ništa nisam odgovorila. Bojala sam se da ću, ako pustim glas, početi da plačem, da ću odjuriti kod mame, ispričati joj sve, pustiti je da me odgovori, da ću roditi bebu i da ću njoj i tati natovariti svoju obavezu.
’Onda dobro’, toplo je rekla sestra i odvela me u sobu za pripremu. Svukla sam se, obukla, belu bolničku spavaćicu (kao u filmovima) i drhtavim koracima otišla u salu. Legla sam na sto. Doktorka, anesteziolog i dve medicinske sestre su mi poželeli dobro jutro, obećali da će sve biti u redu i da me neće boleti. Onda je anesteziolog uzeo iglu i rekao mi da zajedno s njim brojim od deset do jedan. Poslednje čega se sećam jeste da sam rekla ’pet’.
Probudila sam se u sobi u kojoj je ležalo još pet žena različitih godina. Nekima to nije bila prva kiretaža. Nijedna me nije osudila, samo je najstarija rekla: ’Žao mi je ovog detenceta’, misleći na mene.
Plakala sam. Bilo mi je žao jer sam nekome uskratila šansu. Nisam znala ni kog je pola, nisam pretpostavljala ni na koga bi ličilo. Znala sam samo da bi se rodilo prvog aprila.
Istog popodneva su me otpustili iz bolnice. ’Dečko bez obaveze’ je došao po mene i odvezao me mojoj kući. Mamu i tatu sam slagala da mi nije dobro jer sam dobila. Ušuškali su me u krevet i pustili me da spavam. Posle nekog vremena mama je na prstima ušla u sobu, spustila šolju čaja na noćni stočić i, misleći da spavam, nežno me pomazila po kosi i rekla: ’Voli te mama’.“
ABORTUS - STATISTIKA
Prema podacima Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“, godišnje više od 10.000 tinejdžerki u Srbiji ostane u drugom stanju, a jedna od dvadeset devojaka abortira pre navršene 18. godine.
Na abortus u Srbiji najčešće se odlučuju tinejdžerke i vrlo mlade žene, a, prema evidenciji Republičkog centra za planiranje porodice, 90 odsto žena starosti od 20 do 39 godina abortira.
U toku godine jedna žena više od tri ili četiri puta prođe kiretažu, ne razmišljajući o posledicama po svoje zdravlje, ali ni o etičkom aspektu. Samo Ruskinje češće od Srpkinja abortusom rešavaju problem neželjene trudnoće.
Cena abortusa u privatnim ginekološkim ordinacijama je oko 200 evra, mada ima i onih ordinacija u kojima se cela procedura završava i za duplo manje novca, a neželjeni prekid trudnoće plaća se i u državnim zdravstvenim institucijama.
Srbija ima prilično liberalan Zakon o uslovima za izvršenje namernog prekida trudnoća, kojim se prekid dozvoljava samo uz zahtev i ograničenje da trudnoća ne sme da bude starija od deset nedelja. Trudnoća se može prekinuti i nakon desete nedjelje, ali samo uz saglasnost Etičkog komiteta zdravstvene ustanove, a zbog nekih socijalno-kriminoloških razloga, kao što je u slučaju silovanja, te postojanja anomalija kod ploda ili zbog psihičkog stanja žene.
