Gojaznost je hronična bolest koja zahteva sistematski tretman, odlučnost i dobru saradnju između pacijenta i terapeuta. Gojaznost je bolest načina života. Stoga je u lečenju gojaznosti prva i osnovna mera promena nezdravog načina života u zdrav....
Slede promene u ishrani, fizičkoj aktivnosti i snu, a na kraju dolazi u obzir i upotreba lekova i operacija želuca. Promena načina života je neizbežan prvi korak u lečenju gojaznosti. U velikoj meri određuje ishranu, fizičku aktivnost i san.
Ukratko, kakav način života, takva ishrana, fizička aktivnost i san, ili takva telesna težina i zdravlje. Gotovo je nemoguće imati zdravu ishranu i biti zdrav ako vodite nezdrav način života.
Osnovni predradnji koji ne treba preskočiti je promena vremenske strukture dana. Promene ovih aktivnosti su neizvodljive i neodržive u nedostatku vremena. Ciljevi lečenja gojaznosti su produženje životnog veka, smanjenje broja komplikacija i poboljšanje njihovog lečenja, poboljšanje kvaliteta života i smanjenje telesne težine.
U praksi se koriste dva pristupa u lečenju gojaznosti:
1. pristup u kome se koriste niskoenergetske dijete - unos i potrošnja energije se unapred precizno izračunavaju, a osoba koja se leči od gojaznosti mora striktno da se pridržava zadatih menija i plana vežbanja
2. Holistički pristup - naglasak je na promeni osnovnih životnih aktivnosti, ishrane i njenih obrazaca koji su u skladu sa stvarnim okolnostima i mogućnostima i sprovedeni na najatraktivniji način sa slobodom izbora osobe koja se leči.
Razlike u pristupima lečenju gojaznosti
U oba pristupa cilj je isti - postići smanjenje unosa i povećati potrošnju energije, te promene pretočiti u trajne zdravije obrasce ponašanja, odnosno rutine i navike. U prvom pristupu subjekt je terapeut, a u drugom osoba koja se leči od gojaznosti.
Prvi pristup je statičan i ne odgovara stvarnom životu, a polazište je idealizovana statična konstrukcija života terapeuta. Sve se svodi na izračunavanje kalorijske vrednosti hrane i vežbanja. Takav pristup zanemaruje brojne faktore koji su uključeni u ishranu i fizičku aktivnost: sloboda izbora, stvarne okolnosti i mogućnosti, vremenska struktura dana, drugi članovi porodice, kulinarske sposobnosti, lične sklonosti, kultura, tradicija, osobine ličnosti, prethodno iskustvo i znanje, materijalne mogućnosti i drugo.
Stoga je ovaj pristup nerealan i odbojan i često rezultira ponašanjem koje dovodi do ubrzanog debljanja i, često, jo-jo efekta. Dugoročni rezultati su veoma loši. Gubi težinu u proseku tri do šest meseci, nakon čega sledi brzo dobijanje na težini. Lečenje ovom metodom može se sprovesti samo uz jaku volju, što je iscrpljujuće.
Volja vremenom slabi, a nakon toga se očekuje ne samo povratak na staro, već pre toga pogoršanje u vidu pojave još nezdravijih obrazaca ponašanja kao reakcije psihe, organizma i okoline. Ova metoda je izvodljiva samo snagom volje i pod strogo kontrolisanim uslovima na kratko.
Prijatno i prirodno
Drugi pristup je mnogo udobniji i prikladniji za živote slobodnih ljudi koji žive u slobodnim uslovima. To je realnije jer prati dnevnu dinamiku psihe i života i stoga je mnogo efikasnije. Ne samo da omogućava gubitak težine, već i njegovo stabilno održavanje godinama. Nema štetnog jo-jo efekta. Uzima se u obzir vremenski okvir za jelo, kuvanje, fizičku aktivnost i san, ali i druge aktivnosti u slobodno vreme.
Deo vremena provedenog u slobodnim aktivnostima treba preraspodeliti na ishranu, fizičku aktivnost i san. Ovo bi stvorilo realne mogućnosti za sprovođenje promena. Uzimaju se u obzir preferencije, kulinarske veštine, tradicija, lokalni uslovi i okolnosti, porodica, posao, materijalne mogućnosti i drugo. Metoda je mnogo složenija i zahteva obrazovanog i iskusnog terapeuta koji će svojim znanjem i iskustvom pomoći pacijentu u osmišljavanju i sprovođenju složene procedure promene.
Ono što treba postići je zapravo veoma atraktivno: pet obroka dnevno, složen ručak od tri do pet jela bez žurbe u prijatnoj i opuštenoj atmosferi, atraktivno okruženje i prijateljsko društvo sa osećajem smirenosti i zadovoljstva, odmor posle ručka i hodanje od pola sata do sat i redovan miran san od sedam do osam sati. Mnogima zvuči kao nedostižna bajka.
Radi se zapravo o povratku na vrlo udoban način života. Nije potrebna nikakva posebna volja, već posvećenost projektu lečenja gojaznosti, odnosno poboljšanju stila i kvaliteta života i ishrane. Čitav ovaj složeni obrazac je neophodan jer je samo u ovim uslovima i na ovaj način moguće postići trajne promene u ishrani, uključiti povećanu fizičku aktivnost u svakodnevni život i obezbediti redovan, kvalitetan san.
Korisni saveti
Ishranu treba raznovrsiti jer dozvoljava unos mnogih neophodnih hranljivih materija, i sprečava prekomerni unos hranljivih materija bogatih energijom (masti i ugljeni hidrati). U ishrani treba držati sve makronutrijente - masti, ugljene hidrate i proteine, ali smanjiti količinu masti i ugljenih hidrata.
Potrebno je povećati unos povrća jer je niskoenergetsko. Najmanje pet dana nedeljno na ručku treba da bude povrće umesto krompira, testenina, testenina i pirinač, a potrošnju hleba treba smanjiti. Takođe je važno promeniti način kuvanja. Umesto pečenja, prženja, pohovanja, pirjanja i slično, preporučuje se pripremanje variva i povrća na ražnju, na pari ili u obliku raznih kombinacija, kašica i slično. Ukratko, umesto tiganja i ulja preporučuje se lonac i voda.
To uglavnom nije baš ukusna hrana. Da jeste, onda lečenje gojaznosti ne bi predstavljalo problem, pa je važno da takva hrana bude privlačna. Potrebno je vreme, strpljenje, ljubav prema kuvanju, ali i čitava složena, ali veoma prijatna i atraktivna „ceremonija“ prilikom jela kako bi se zadovoljile ne samo nutritivne i fiziološke, već i estetske, emocionalne, društvene, kulturne i druge potrebe. Važno je iz ishrane izbaciti sastojke i hranu koja više pripada zabavi nego hrani, a bogata je energijom poput grickalica, sokova i slatkiša.
Budući da su poticaji za dobijanje na težini stalno prisutni (od gena i okoline), važno je stvoriti trajne, uporne sile koje deluju na ponašanje suprotno ovim nezdravim poticajima, naime zdrave rutine i navike, podršku porodice i prijatelja i dugotrajno termin i pomoć od terapeuta. Ipak, čak i nakon nekoliko godina, može se dogoditi da uticaj spoljnog okruženja nadvlada i ponovo počne dobijati na težini. Zato je gojaznost hronična bolest koja zahteva hronično lečenje, kao i redovne i dugotrajne preglede kod lekara.
